Даница Мандрапа одлична је ученица шестог разреда наше школе. На конкурсу „Страдања и сјећања на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац“, у конкуренцији 229 приспјелих радова из основних школа, Даница је освојила друго мјесто.

Рад под насловом „Само ти дијете ради свој посао. Нама је Бог живот вјечни дао“ Даница је написала инспирисана породичним причама о чукундједу Вукашину и посветила га је свим страдалницима злогласног Јасеновца.

Подршку у раду пружила јој је наставница српског језика Нада Миљковић са којом је посјетила Доњу Градину и добила заслужено признање.

 

 

СТРАДАЊА И СЈЕЋАЊА НА НЕВИНЕ ЖРТВЕ У КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ

„Само ти дијете ради свој посао...“

 

Породичне приче некада није паметно износити пред очи знатижељних, али моја дужност је да ову причу испричам и да је на један посебан начин пренесем у писано дјело. 

....те страшне 1942. године, била је сурова зима, а вихор зла јурио је јасеновачким логором... Нико није слутио шта ће се десити... Увели су га... Била је то мала, мрачна соба, а ушао је и он - страшни усташа. Вукашин га се плашио, али је био ријешен да још само поносом одбрани своју вјеру, поријекло и име... Крвник је држао велики нож у руци и сваки пут када би Вукашин одбио да ускликне -Анте Павелићу-, он би му унаказио неки дио тијела. У почетку је бољело, касније није осјетио... Скрушено, понизно, чекао је смрт, она је звучала и изгледала као спас.  Кажу и на бол се човјек навике, не знам... 

У то вријеме наша породица била је угледна, трговачка. Као и сви, и Вукашин је имао своју љубав, планове за будућност, био је спреман на изазове и, ја вјерујем, на велика дјела. Али све то су му покварили! Његова прича, храброст, одважност се у мојој породици преноси од уста до уста, не шапућући већ с поносом. Старији чланови моје породице остављају је као завјет, да се не заборави, да се сјећамо и о њему причамо како заслужује. 

Понекад се питам  шта је све могло бити да га  нису одвели у логор и невиног казнили они који су узели за право да се играју Бога. Његове ријечи упућене злотвору који покушава да га понизи сакаћењем данас звоне, многи их цитирају: „Само ти дијете ради свој посао! Нама је Бог живот вјечни дао.“ 

Страшна судбина мога чукундједа била је колективно зло, мала прича коју су нам преживјели касније посвједочили. То је прича свих оних који су били довољно храбри да кажу НЕ, да одбију и по посљедњи пут дају себи право на избор. 

Моја наставница ми данас каже :“Пиши!“, родитељи: „Слушај и памти“, а ја се надам да сам овим текстом оставила траг који је дјелић мозаика за велику причу о моме ДЕДИ.

 

Ученица: ДАНИЦА МАНДРАПА, VI 1

Наставница: НАДА МИЉКОВИЋ