Полумрачно хладно јутро наговјештава још један суморан јесењи дан. Возим се на посао и слушам тишину јер немам радио у ауту, а рано изјутра иначе не волим буку. Кроз густу и скоро непрозирну маглу једва се испод пута надзире мирно корито Требишњице које својом модрином пробија дебели бијели огртач. Тешка су јесења јутра у Ластви, магловита и влажна. Maгла својом тежином попут огромне непомичне корњаче притисне све.

Остане тако сатима, узалуд се одморно и чило јутарње сунце труди да пробије њен дебели, као од набољег херцеговачког сукна саткан, огртач. За сунчаних дана постоји једно мјесто на том путу гдје пожелим да застанем и заувијек у сјећање урежем нестварно лијеп херцеговачки пејзаж који бих могла да оживим у некој причи или, кад бих имала мало више сликарског дара, пренесем на платно. Увијек истом путањом и у истом кругу одмичу дани, једнолични и предвидљиви, без много узбуђења. То исто одстојање пређем увијек у размишљању, пресабирању и анализи свакодневнице. Добро ми дође да се разбудим и сконцентришем на све оно што дан преда мном доноси.

Кад коначно стигнем на одредиште, поглед на стару аустроугарску грађевину, некадашњи затвор, не даје много разлога за оптимизам. Некада , у налету младалачке нескромности и амбиција, нисам ни помишљала да бих једног дана могла радити у овој истој школи коју сам и сама похађала. При уласку у школску зграду дочекују ме дебели у плаво кречени зидови из којих ни прољетњи дани не успијевају отјерати студен. Иначе, цијела зграда изгледа као да је вријеме стало у њој прије најмање педесет, а можда и више година. Међутим, дјечја граја овој суморној грађевини зачас враћа живот. Јачина те граје је, нажалост, сваке године све слабија јер дјеце је све мање. Наша херцеговачка и уопште српска села, све више нестају. Тако је и са Лаством. Људи одлазе, не знајући да ли их тамо негдје другдје чека нешто боље, али одлазе. Не знам када смо се то тачно почели стидјети села, поштеног рада, опанака и традиције. Знам само да је то одавно почело и да нам села све више остају напуштена. Сви ми још увијек лијепо причамо о селу, али мало је оних који су још спремни да се прихвате тешких послова и рада који доноси здраве плодове. Као да смо постали нација конформиста. Традицију величамо ријечима ( гусле, епска поезија) ,али мало ко још хоће да живи на традиционалан начин. Они који имају новац, не улажу га у села, него у неке друге, брже изворе прихода. Но, о томе више можда неком другом приликом. Сада је потребно да се вратимо нашој причи.

     Кад угледам озарена лица својих ученика и те главе у којима ври прегршт снова, схватим да, ипак, није све бесмислено. Посебна су дјеца у сеоским школама и посебан је однос са њима. Број ученика у одјељењима једва да прелази број чланова неке веће породице. Зато се с њима зачас и сродимо као са члановима породице. Они у нама виде васпитаче, родитеље, наставнике и узоре, све то истовремено.Многи ће рећи да су њихови вршњаци из града образованији због већег броја информација које посједују. То је у крајњој линији тачно, али дјеца са села су практично спремљена за живот. Они знају како се скупља сијено, хране животиње, сади кромпир или кува ајвар. Они одлазе у лов и риболов умјесто да сате проводе играјући игрице на телефону или компјутеру. Они још увијек знају шта је прави живот и шта су здраве вриједности. Од њих ми одрасли можемо штошта и да научимо.

И да, итекако имају снове и амбиције! Њихови снови су искрени и чисти, незагађени нездравом сујетом и озлојеђеношћу која је својствена одраслима. Они своје снове изражавају кроз писмене задатке које пишу. Често остајем задивљена неким од њих. Хелена ми са очима пуним одлучности каже једанпут како би вољела да постане пилот. „ Необичан избор за једну дјевојчицу“, кажем фасцинирана њеном дјетињом храброшћу. Она ми објашњава како је изузетно занима техника и могућност да управља једном тако моћном справом каква је авион. Размишљам да је у суштини сан сваког човјека да може да лети јер управо лет даје осјећај бескрајне слободе. Слободе коју ми одрасли премало цијенимо као основну животну вриједност. Марко сања да игра у NBA лиги. Недавно ме је задивио писменим радом написаним у форми ретроспекције у коме из перспективе старца прича својим унуцима о најбољој утакмицији усвојој каријери. Зато се и не љутим толико кад направи покоју правописну грешку. Важно је да има снове и да је другачији од осталих. У безизражајној свакодневници којом владају медиокритети они ме нахране ведрином.

У седмом разреду обрађујемо пјесму „ Плава звезда“ Мике Антића који је једном и сам рекао да његову поезију не треба анализирати само читати и осјећати. Скоро да нема човјека који се уз његове стихове није први пут заљубио, први пут плесао или први пут патио због љубави. Нема ни онога који се уз пјесму „ Плава звезда“ није отиснуо у бескрајна плава пространства да је пронађе, макар у сну. Кроз откривање симболичног значења плаве звезде као животног сна и идеала, неизбјежно се намеће питање шта је плава звезда за сваког од нас. Анастасија каже тихо, са необичним жаром у очима какав никада дотад нисам видјела: „ Мој животни сан је да постанем писац!“ Тешко је описати колико сам се поносно и истовремено зачуђено осјећала у том тренутку. Како је дивно чути, да данас када већина дјевојчица желе постати пјевачице или старлете, неко још жели да постане писац. Присјетила сам се да сам једном, прилично давно, у њеним годинама, и ја имала исти сан. За разлику од ње, плашила сам се чак и да га јавно изрекнем. Склоност ка умјетности људи често сматрају нечим некорисним ( прије свега, у материјалном смислу ), неозбиљним или у најмању руку чудним. Мисле да бављење умјетношћу, у најбољем случају, може бити неко споредно занимање. Зато су и мени моји најближи увијек предлагали нека „конкретнија“ и „кориснија“ занимања. Већина људи на схвата да умјетност омогућава да сами стварамо нове и боље свјетове. Дивно је то што понеко дијете још увијек успијева да спозна њену моћ.

Више од свега надам се да ће Анастасија слиједити свој сан. Вјерујем се да ће и људи у овој земљи ускоро почети мало више да цијене образовање, културу и умјетност. Истина је да бисмо без ових вриједности одавно изгубили историјско памћење и идентитет. Посебно се надам да одговорни људи у овој земљи неће дозволити да херцеговачка села нестану, а сеоске школе опусте. Не смије бити заборављено да су највећи људи које је Херцеговина изњедрила потекли управо са села.

Аутор: Дарка Деретић