Мало је људи који се, када их живот понесе далеко, радо присјете свог дјетињства и одрастања и одлуче да се, на неки начин, одуже мјесту гдје су одрасли и провели незаборавне школске дане. Један од таквих, данас ријетких примјера, јесте и свештеник Данило Дангубић.

Ластвани и ја памтимо га као бистрог плавокосог дјечака који је живећи са својом баком на селу Оровцу, заједно са још нас шесторо, свакога дана прелазио по четрнаест километара пјешке од куће до школе. Данашња дјеца које родитељи сваког јутра возе до школе, иако им је кућа удаљена једва петсто метара, то тешко могу да схвате. Данас је неко друго вријеме и све је другачије. Било је то ратно и поратно вријеме неимаштине када школа није могла обезбиједити ни гориво за превоз ђака. Неколико година касније неки су завршили основну школу, а неки се одселили. Остали смо само Дадо ( тако смо га звали ) и ја. Ишли смо у школу увијек, по киши и снијегу, долазили на часове сасвим мокри од главе до пете. Често смо часове проводили сушећи се крај пећи и опет се, онако полумокри, враћали кући. Никад се нисмо ни на шта жалили, уредно смо исписивали задеће и имали одличне оцјене. Није нам ни падало на памет да ескивирамо школу с времена на вријеме, као што раде данашњи ђаци. Међутим, имали смо своје снове и рано смо научили да се боримо за њих. Данило је већ тада знао да жели постати свештеник. У почетку, помало смо се чудили да се живахни бунтовник (какав је био ) опредијели за тако озбиљан и одговоран позив. Данас ми је сасвим јасно да само дјетињство какво смо имали може створити племенитог човјека достојног духовног позива.

Отац Данило је поставши свештеник прво добио епархију у Гацку, а затим га је служба одвела у Источно Сарајево. Но он није поступио као многи други, који кад се дочепају свога хљеба забораве одакле су начинили прве кораке у велики свијет. Једним великодушним гестом вриједним поштовања, отац Данило је показао да никад није заборавио своје мјесто и школу гдје је научио прва слова. Он је одлучио да уз помоћ хришћанске организације „ World vision“ прикупи пакетиће за све ученике Подручног одјељења Основне школе „ Јован Јовановић Змај“ у Ластви и тако их обрадује за Никољдан. „ World vision“ je организација која у Босни и Херцеговини дјелује од 1994. Од оснивања организација је прешла дуг пут дјеловања од пружања хуманитарне помоћи угроженим и ратом захваћеним подручјима до обнављања школа вртића и домова. Данас ова организација се бави побољшавањем квалитета живота дјеце у сиромашнијим подручјима. Данас је „ World vision“ организација својим дјеловањем обухлата чак трећину дјеце у БиХ, фокусирајући се прије свега на њихово здравље и образовање.

Ученици старијих разреда били су толико узбуђени што ће и они добити пакетић јер већ сви сматрају да су их одавно прерасли. Одрасли не схватају колико се дјеца радују сваком знаку пажње и колико су захвалнији од њих! Старији ђаци скоро као да су имали неку врсту невјерице у то да неко жели и њих да обрадује јер их и хуманитарне акције обично заобилазе. Ипак, дан послије Никољдана, и поред својих бројних обавеза, отац Данило је дошао у Ластву и дјеци лично уручио пакетиће. У њима се се поред слаткиша нашао и школски прибор и покоја књига духовног садржаја јер не треба хранити само тијело него и душу. Свештеник је скоро са свим ученицима попричао, сјетивши се како је са њиховим родитељима дијелио школске клупе. Ученици нижих разреда, заједно са својим учитељицама, припремили су неколико рецитација којима су поздравили свештеника, а неки су му поклонили и икону светог Николе, нацртану невјештом дјечјом руком. Фотографисао се са сваким разредом појединачно, желећи, како каже да у Сарајево понесе успомене из „ своје Ластве“. Дјеца су радознало слушала његове поучне опаске и шале које ће још дуго памтити. Школом се орила дјечија граја и смијех које је пратило шушкање при отварању пакетића. Цијелог дана осмијех је остао на дјечјим лицима. Напокон се и њих неко сјетио!

Из урођене му скромности свештеник није желио да овај ријетко дирљив гест буде медијски пропраћен. Дјеци и наставницима обећао је нови сусрет крајем јануара.Ученици су бескрајно захвални оцу Данилу и организацији „World vision“. Они ће коначно имати и један добар разлог да с нестрпљењем очекују почетак другог полугодишта –долазак оца Данила, а ко зна, можда и нових изненађења...

Дарка Деретић