Хелена Брајић, ПО Ластва

Најљепшом палетом пастелних боја јесен почиње полако да осликава крошње уснулог дрвећа као најљепше одиве. Трешње, вишње, јабуке облаче своје златно-смеђе хаљине, а мраз осликава сребром њихов руб, блијеште на првом, јутарњем, зубатом сунцу. Пас се извлачи и протеже шапе, тражи златне зраке. Маца је још склупчана на папучама старим које су остале напољу. Раштан гледа у земљу, такође посут сребрним прахом. Магла се диже са уснулог језера, а оџаци пркосно диме у инат повјетарцу који их спутава, а у ноздрвама се осјећа ЈЕСЕН.

Јесен у селу је другачија. Сељаци се размиле око својих кућица као пчеле око својих кошница, да довуку, да привуку, да уграбе још који ведар дан, још који ведар сат између облака, између капи. Осјећа се мирис ајвара, мирис киселог купуса,  паприка, мирис преораних њива, ђубрива, покислих животиња, а онда са првим мразом као да умре село и све у њему. Замре лавеж паса, звона на животињама, замру бубе ларве, лептири, буба маре, воћњаци, ријеке, језера,...

Осјећа се неки смртни, тешки задах природе. Све стоји и чека, чка прољеће, сунце, живот, многи и не дочекају, ни људи, ни биљке, ни животиње. Ледени зуб их однесе на своја смрзнута пространства. Чекамо из године у годину, сви чекамо, изнова и изнова...

Иако многи не дочекају, ја ипак чврсто вјерујем да није јесен крива што се људи предају. Са разлогом или без, сви ми у себи носимо своја годишња доба и на нама је каквим ћемо их бојама обојити. Некоме је тмурно и у сред` љета, а ја се осјећам топло и у сред` јесени. Само када дође јесен мама и ја киселимо паприке, волим тај мирис, само у јесен сјецкам поврће за шарену салату, само у јесен правим кобасице са татом, само у јесен са сестром и њеном дјечицом китимо јелку, китимо кућу, палимо лампице, радујемо се предстојећим празницима. Све те активности зближавају нас као породицу, држе нас на окупу што ми је јако битно. Поред свег` јесењег сивила, јесен доноси породичну топлину. Свако годишње доба носи своје чари тако и јесен држи породицу заједно, јер кад је вани хладно само се обучеш, а кад срцу почне да студи, само породицу загрли, зато волим јесен...

А о првим пахуљама које изненаде крајем јесени сувишно је и причати. Тада нестаје она тишина о којој малоприје писах, село врви од дјечије граје, неко носи санке, неко вреће, неко поклопце од шпорета, али све лети и јури низ утабане стазе уз дјечију вриску, радост, а старији којима снијег и није најомиљенији призор, радују се дјечијој срећи, али ме ипак страх. Сваке године све је мање граје, све је мање дјеце, људи бјеже, мада, не знам зашто и од чега. Од љепоте, од природе...

Јесте техника битна и неопходна за образовање, али је село и јесење, зимске, љетње и прољећње активности на селу много битније за здрав дјечији дух, за његовање дјетета у нама. Јесен је топлија на селу, јесен је веселија на селу, јесен је живља на селу. На крају крајева, ко зна, можда људи не воле јесен зато што је нису доживјели на сеоски начин!