Крајем првог полугодишта школске 2019/20. године пенизонисале су се наше драге колеге Ђуро Вујовић, наставник физичког васпитања и Драгиша Јовановић, возач школског аутобуса. Текстове који слиједе написала је Дарка Деретић, наставница српског језикау нашој школи. 

 

Одлазак у пензију колеге Ђура Вујовића

 

   На крају првог полугодишта испратили смо у заслужену пензију  једног од сигурно најомиљенијих колега у колективу, наставника  физичког васпитања  Ђура Вујовића.  Многима  од нас прво  био је наставник, па онда колега. По много чему јединствен, позитиван, ведрог духа,   био је омиљени наставник многих генерација. Један од оних који нам је показао колико је важно бити добар човјек у свакој прилици, чак много важније него бити добар наставник. Наставне методе може да усаврши и примијени свако, али бити добар човјек, пријатељ  и колега много је теже и захтјевније.

   Наставника Ђура познајем и памтим од шестог разреда основне школе. Мислим да није  нимало претјерано  рећи да се он од тада није много промијенио. Он је један од оних људи који никада не старе, којима године заиста значе само број.  Наш колега Ђуро још  увијек истрчи сваке године Београдски маратон, на чему могу да му позавиде и многи младићи од којих је духом  много млађи. За такву  кондицију наш  колега Ђуро  може да захвали не само спорту, којим се активно бави цијелог  живота, него и пољопривреди, те здравом  животу на селу.  Скоро да нема ниједног колеге који није  пробао Ђурове јабуке, крушке или Ђурово вино. Како  је он то често зна да каже, нахранио нас је витаминима  за све ове године. Показао нам је како треба да изгледа здрав живот, о чему већина нас не води довољно рачуна. Ђуро  није само наставник физичког, за њега је спорт  живот сам, заправо једна посебно филозофија живота, која га чини другачијим од многих спортских радника који уредно шетају своје стомачиће. Он се заиста одувијек руководио оном латинском изреком : „ У здравом тијелу здрав дух“.

   Када сам почела да радим у школи коју сам некада похађала прво о чему сам размишљала је како ћу са неким својим наставницима  бити колега. Како да се понашам у њиховом присуству? Била ми је помало чудна та ситуација  да сам у равноправном односу са неким према коме сам до јуче осјећала страхопоштовање.  Међутим, са наставником Ђуром све је било тако лако и природно. Био је један од оних колега  који су од наших првих радних дана учинили да се осјећамо пријатно, као код своје куће. Никада код њега нисам примијетила никакву суревњивост, никаку резервисаност и  неповјерење према колегама. Увијек је био ту   да помогне, било савјетом, било конкретним поступком. Сви који познају нашег колегу Ђура знају да у себи носи једну посебну доброту и благост због које је једнако омиљен и међу наставницима и међу ученицима. Оно што нас је све посебно дирнуло јесте да на дан његовог испраћаја у пензију, када смо му симболично поклонили дрес маратонца и торту са лоптом, ние могао да задржи сузе. То показује колико му је овај посао значио и колико смо му значили ми као колеге.

   Знајући нашег колегу Ђура сигурна сам да своје пензионерске дане сигурно неће проводити пензионерски. Вјероватно ће и даље једнако бити посвећен спорту и пољопривреди. Сигурно ће остати једнако виталан до најдубље старости. Не сумњам да ће и даље уредно посјећивати наша школска дружења и онако галантно, како само он умије,  започињати први плес.

 

Oдлазак у пензију  Драгише Јовановића

 

   Крајем првог полугодишта заједно са наставником физичког васпитања Ђуром Вујовићем, испратили смо у пензију и нашег школског возача Драгишу Јовановића. Асоцијација на нашег Драгишу увијек је  дотрајали наранџасти аутобус који је возио највећи дио свог радног вијека. Возио га је много пута неисправног  и у немогућим условима, по снијегу и невремену, како ниједног ђака не би оставио без превоза. Како му је било да се носи са великом одговорношћу за толике младе животе  само он зна. 

     Нашег Драгишу памтим још из основне школе, за вријеме оних тешких ратних година када је било врло мало горива за превоз ђака и када смо у школу ишли најчешће пјешке. Дневно сам прелазила и по дванаест километара, по киши, снијегу и хладноћи. Тада нисам схватала да је то тешко и да представља било какав подвиг, зато се неизмјерно чудим садашњој дјеци које родитељи довезу  буквално до школских врата, а њима је, ипак, тешко да уче и испуњавају школске обавезе. 

   Оно по чему највише памтим нашег Драгишу из тих школских дана је необична храброст у вожњи, коју је увијек испољавао. Кад на Ораховцу падне снијег, а у вријеме мог дјетињства то је било често, већина пута  према селу  поледи јер се налази у осјену и сунце га никако не обилази. Пут   је тада најчешће подсјећао на боб-стазу. Већина возача шкоског аутобуса чим падне мало снијега није се усуђивала да нас одвезе за село. Изузетак је био Драгиша. Он је једини смио да ризикује да нас одвезе по снијегу и леду иако је то вјероватно било врло опасно. Ми дјеца тада нисмо умјели да размишљамо о томе, било нам је важно само да не идемо шест километара пјешке великом узбрдицом, по хладноћи и невремену. Зато смо Драгишу благосиљали, а неке друге возаче проклињали. Није нам сметало да ујутру сиђемо пјешке само ако бисмо знали да ће нас након школе одвести аутобус, пошто се низа страну лако спустили, али се тешко пети.

    Признајем да сам се као дијете помало плашила Драгише јер је био строг, понекад и пријеке нарави. Водио је рачуна како улазимо у аутобус и како се понашамо у њему. Нико није смио код њега у аутобусу да прави неред. Чини ми се да сам његову праву природу спознала тек кад сам као млади наставник почела да радим у Подручном одјељењу  Љубомир.  Тад сам схватила колико је Драгиша испод те привидне намргођености заправо осјећајан човјек доброг  срца. Никад га није мрзјело да нас по неком  већем  невремену одвезе до куће, иако то није морао. Драгиша је увијек био расположен за причу и збијање шала, мада му живот често није био лак.   Мислим да су  управо то ученици  вољели код њега, као и његову брзу вожњу и необичну храброст у  претицању. Увијек су у шали говорили : „ Драгиша не трпи у вожњи никог испред себе“. Кад би Драгиша возио, кући би се долазило пола сата раније. И поред брзе вожње, нико није осјећао несигурност у његовом аутобусу јер је Драгиша изузетно добар возач.

    Вјерујем да ће, након толиких година обављања нимало лаког и одговорног посла, нашем Драгиши пријати пензија. Имаће више времена да се посвети својим хобијима, прије свега пчеларству и производњи ракије. Ипак, вјерујем да ће му  помало недостајати школски аутобус и вожња. Посебно онај наранџасти са којим је обишао све медије и који је толико специфиран да би јако добро могао послужити за снимање неког филма. Драгиши желимо добро здравље и да ужива у својим пензионерским данима.

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
•