Необично диван дан о чему нам говоре фотографије, радови ученика. Овако је писао Павле Тарана. Једног сунчаног дана, позвани смо у воћњак породице Шкеро. Надалеко је чувена њихова ракија дуњевача. Наша учитељица организовала је долазак, па смо сви заједно ишли пјешке. Били смо узбуђени, јер је већина нас први пут ишла у воћњак. На пола пута, дочекала нас је школска другарица Елена, чија је породица власник воћњака. Весело нас је поздравила и придружила нам се, док нам је причала о дуњама и послу који нас чека. Kада смо стигли, дочекала нас је Еленина породица. Пружили су нам руке у знак добродошлице, понудили кифлице и сок и пустили музику на грамофону. Музика ја била јако лијепа, а храна преукусна! Након кратког одмора, деда Данило нам је објаснио да ћемо данас сакупљати дуње и слагати их у гајбе. Он нам је показао како треба пажљиво скупљати и слагати плодове да се не оштете. Почели смо са радом, а учитељица је предложила да се организујемо у два тима - дјечаци против дјевојчица! Сви су се дали у посао, али уз смијех и шале. Убрзо је рад постао права забава, свако је желио да његов тим буде бољи. Деда Данило је за то вријеме припремао печене дуње како бисмо се касније сви засладили. Након што смо завршили са сакупљањем, домаћини су нас изненадили. Провозали су нас трактором! Прво су се дјечаци укрцали и кренули у кратку вожњу кроз воћњак, а затим је дошао ред на дјевојчице. Оне су весело пјевале. Док смо се возили, сви смо махали једни другима и смијали се. Трактор је поскакивао по неравном терену, а нама је све било невјероватно забавно. Kада се вожња завршила, захвалили смо се домаћинима на дивном дану. На крају су нас још и обрадовали тиме што су нам свима дали да понесемо неколико дуња кући. Сви смо били пресрећни. На путу назад, свратили смо на оближње игралиште. Тамо смо се још мало играли и смијали се до суза. Kада смо се коначно вратили у школу, осјећали смо се богатијима за једно дивно искуство и успомене које ћемо дуго памтити.

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
•